Još u detinstvu sam čula priču o potopljenom gradu. Mnogo godina kasnije me je pratila jedna te ista slika – crkveni toranj koji izranja pod vodom. Kada sam odrasla zaboravila sam na to. Često sam mislila da je to plod moje mašte i da takav grad nije ni postojao. Trideset godina kasnije, posetila sam Nacionalni park Đerdap na obali Dunava. Tu je Dunav najširi. Okružen brdima i šumom, Dunav zaustavlja dah svojom lepotom.
Dok se moj pogled prostire u pravcu Dunava stojeći na bregu iznad njega, moj domaćin mi prilazi i pokazuje u pravcu reke: „Pogledaj, tamo je moj rodni grad“. U tom momentu sam znala da sam na mestu iz moje dečije mašte. Moj domaćin je dalje nastavio: „Vidiš, svako ima svoj rodni grad, mesto kojem može da se vrati. Pa čak i ako je taj rodni grad preživeo ratove i razaranja, možeš da se vratiš na zgarište, pa ćeš pronaći temelje, zemlju i pogled kojeg se sećaš. Ali ja ne mogu više da vidim svoj rodni kraj, ne mogu da stanem na temelje moje rodne kuće, ni da se podsetim pogleda koji se pružao. Moj rodni grad ne postoji. Njega nema više ni na jednoj mapi. Još samo par nas ga nosi u sećanju. “ Njegova sadašnja kuća se nalazi na samom vrhu brega iznad mesta gde je bio grad. On na tom mestu stalno gleda na nekadašnju obalu i svoju priču o potopljenom gradu prenosi svakom prolazniku da se ne zaboravi.
Moje srce je reagovalo na emocije mog domaćina i na njegovu odlučnost da sačuva nešto čega nema odavno. Dugo su se ova emocija i priča taložile kod mene i nisu mi davale mira, sve dok nisam počela da poput ovisnika odlazim po nove priče put Donjeg Milanovca. Priče ljudi koji su još uvek u svojim sećanjima i snovima stanovnici potopljenog grada.
Priča o potapanju starog Donjeg Milanovca je neispričana priča u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji. Osećanja, sećanja i glas njegovih žitelja su ućutkani u ime velikih ciljeva tadašnjeg režima i čovekove potrebe da dominira nad prirodom.
Svi smo mi bar jednom izgubili nekoga ili nešto što nam je davalo smisao postojanja. Prizivamo ih u sadašnjosti u želji da se ponovo osetimo celim. Kako stanovnici nekadašnjeg Donjeg Milanovca osećaju gubitak za potopljenim rodnim gradom?
U filmu „Potop“ tragam za značenjem koje sećanja i moć imaginacije imaju za ljude i kako ih prenose na naredne generacije. Sećanje obično nije neka zvanična istina. To je naša istina koju konstruišemo kako bi se očuvali kao ljudi i kako bi očuvali svoju dušu. Sećanja su intervencije u sadašnjosti. Intervencije bez kojih bi zaboravili ko smo i čemu težimo. To je ona snaga uma koja nam pomaže da ostanemo u kontaktu sa svojom dušom. Film se bavi tom potrebom u čoveku da se zadrži nešto čega nema, što ne može više da se vidi, opipa, pokaže. Kako se gradi i održava koletivno sećanje najbolje se vidi na primeru ovih ljudi. Protagonisti u filmu tragaju kroz svoje snove, osećanja i sećanja kako bi prizvali jedan deo njihovog života, jedan deo njih samih, deo njihovog identiteta koji je ostao pod Dunavom.
Film prikazuje grad kao sveprisutni nemirni „duh“ koji još uvek ne da mira svojim žiteljima. On je „duh“ zato što ga čuvaju veoma živahno u sadašnjosti njegovi meštani, a kada ga i zaborave na trenutak, njegovi temelji znaju da izrone iz Dunava. Kamera je na krupnim kadrovima, očima i mimici lica ljudi, momentima njihove tišine, uzdaha i pauze. Ostaje da traga više za emocijom koja prožima aktere nego za samom informacijom.
Jelena Jovčić